1001 NOĆ MUZEJA

Basna o hidrocentrali „Pod Gradom“

Živce je prvo izgubila vidra.

Od kraja maja slušala je kukanje i cvrčanje vodenkosa koji je nisko preletao potez Đetinje oko stare centrale „Pod Gradom“ i slutio katastrofu.

„U redu mali. O čemu se radi?“

„Kako o čemu? Pred Noć muzeja, krajem maja, počeli su da krče rastinje oko moje kuće pod vodopadom. Znaju li oni da ja tu živim? Pogledaj! Sve je gore i gore. Ruše mi kuću i to traje mesecima. Ja sam sada jedan najobičniji beskućnik! Zatrpali su mi gnezdo koje sam ušuškao u kamenju ispod vodopada, kamenovali su mi jajašca. Zar oni ne znaju da se ja gnezdim i pravim potomstvo baš tu. Baš tad.“

Za one koji ne znaju, vodenkos (lat. Cinclus Cinclus) je ptica na Crvenoj listi strogo zaštićenih vrsta Srbije. Ona je stanarica i gnezdarica, nastanjuje se u blizini planinskih reka obično u podnožjima vodopada. Ima specifičan način hranjenja, leti nisko i roni pod vodom u potrazi za larvama insekata. Izrazito je teritorijalna. Jedan par se davno nastanio upravo na mestu najstarije male hidrocentrale na Balkanu. Centrale „Pod Gradom“ u Užicu.

Vidra je to znala. Jer su i njeni pradedovi voleli to područje. Odrasla je na tom vodopadu kojeg više nema, pretrčavala ga zimi zaleđenog i zvala svoju porodicu visokim cijukom u avanturu.

Za one koji ne znaju, vidra (lat. Lutra Lutra) je sisar na Crvenoj listi strogo zaštićenih vrsta Srbije.

Zato je posavetovala malog „Slušaj, vidim i ja da je Noć muzeja bila uvod u Sumrak bogova reka. Čula sam za neku jegulju koja može da nam pomogne. Ona migrira nekad vodom nekad kopnom. Ako naiđe na branu izrastu joj nožice i tada odlazi među ljude. Tako da može neprimećeno da se pomeša sa dvonošcima i dobavi nam bitne informacije“

Kos se zagrcnuo „Misliš kao mala sirena?“

„Da, baš je to jedna mala svirena, hajde ne budali. Biće to naš špijun u svetu ljudi.“

Jegulja se ukazala nakon mesec dana.

„Ok. Ima tu nekih neraščišćenih stvari. Zapravo gomila. Sazovi stanovnike Đetinje pa da počnemo.“

Okupili su se krišom noću. Jegulja je započela besedu.

“Slušajte me dobro svi. Ljudima se nikako ne može verovati.”

Mala hidrocentrala „Pod Gradom“ je spomenik kulture od velikog značaja. Takođe je jedinstven simbol njihovog grada kojim se ponose. Ali istovremeno, kako su godine prolazile kriterijumi su drastično opadali.

Zavod za zaštitu spomenika kulture je prvobitno doneo uslove za revitalizaciju kojim se ZABRANjUJE rušenje aneksa mašinske zgrade. Zatim su ti uslovi menjani sve dok to rušenje nije ozakonjeno. Znate, kod ljudi je dovoljno zameniti osobu koja se zove „direktor“ i sve postaje izvodljivo. Oni sada tvrde da niko od njih ne nadzire radove.

Vodenkos je zaštićena vrsta, kao i vidra. A opet, nešto što su dvonošci nazvali Zavod za zaštitu prirode Srbije nije vas registrovao. Oni su zaključili da nije potrebno raditi Studiju o proceni uticaja.

Hoću reći, mali, ti si sada zvanično migrant.“

Vodenkos je zaronio duboko.

Vidra je zavapila „ Daj bre jeguljo, ne možeš to njemu da kažeš. Oni jako drže do teritorije. Ne može on tek tako da ode uzvodno i naseli se bilo gde. Ovo je bio njegov dom. Ima li još neko kome možemo da se obratimo?“

Jegulja je bila britka „Naravno. Tu je i sam Grad. Koji je zaljubljen u pređašnju sliku hidrocentrale. Ali evo šta oni kažu: Mi nismo nadležni. Dva zavoda su dali uslove, mi smo tu samo da izdamo građevinske dozvole formalno, bez ulaska u detalje. Centrala nije naše vlasništvo već vlasništvo EPS-a.“

Vidra se nije dala zbuniti „Da to nije onaj fenomen koji dvonošci zovu „delegiranje odgovornosti“? svi odreda prebacuju na one druge s’reda? Znamo mi vidre za tu igru. Zove se „Između dve vode“.

Patke su se nasmejale „AHAHAKVAKVA. Kaže se IZMEĐU DVE VATRE. Ali stvarno, ovo je fino, biće ovo fino. Nama je dobro. Kažu biće još lepše kad se završi. Mi verujemo.“

Jegulja: „Patke, rekla bih vam da ne jedete štošta, ali vidim da se vi već odavno isključivo time hranite. Dvonošci su vam zagadili reku do te mere da ste prešli na koprofagiju te vam u mozak udarilo. Ko još može da voli beton, cevi i kanalizaciju na dnevnoj bazi osim vas?“

I dodade „Znajte, rodbino moja malobrojna, što više etiketa „zaštićeno“ nosite to ste ugroženiji. Čitajte Orvelovu 1984. pa će vam biti jasan taj novogovor!“

Vidra je stoički istrpela ovu presudu. Već šest meseci je sa besnom suzom u oku pratila dekonstrukciju. Kamenovanje vodopada, seču predivnih stabala, zamućivanje vode i dirigovani biološki minimum. Nije joj bilo svejedno. Ali zapela je da preživi bez ičije pomoći. Jegulja je samo potvrdila bojazan.

„Hajde mali“ rekla je vodenkosu „idemo da ti nađemo novi dom. Ima tvoje familije još uzvodno, dok i tamo ne dođu ljudi. Ne mogu svi biti tvrda srca prema ekološkim migrantima.“

To je bio trenutak kada su patke, jegulja, mrmoljci, daždevnjaci, ribarice, poskoci, grčke žabe i ostali zaštićeni stanovnici Đetinje primetili da vodenkos još uvek nije izronio.

Odabrao je da ostane zaštićena vrsta. Duboko u Đetinji.

Tijana Jevtić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *